Одрекувај ги грешките на својот народ

Како што Ниче ги споредува со претоварени магариња филозофите кои што се зафатиле со некој тежок проблем, бидејќи ниту можат да го носат товарот, ниту можат да го симнат, такви се и оние кои што пишуваат за спорот со Грција. Овие наши магариња се грешките на нашиот народ, кои што ние ги одрекуваме. И во поранешна колумна („Нова Македонија“) ги побивме ставовите на ЕУ дека мора да биде солидарна со Грција. Им укажавме дека ЕУ сама си запишала во својата Спогодба дека правото на ЕУ мора да биде во склад со Повелбата на ОН.

До ден денешен, ЕУ не се ни обиде да ги побие нашите ставови, што е знак дека сме успеале да ги одречеме грешките на нашиот народ.

„Треба да му се одаде чест на оној што знае да ги исправува таквите флеки на својот народ, или барем да знае да ги сокрива. Со  тоа се стекнува пофален глас за себе,бидејќи секогаш ќе се чуе како се говори дека тој е единсвен меѓу своите, а што од човек најмалку се очекува, најмногу се цени.[1]

Со ова се согласува и Шопенхауер[2] кој што вели дека има три вида аристократија: 1. според ранг, 2. според богатство и 3. според интелигенција.

Според него, аристократијата според интелигенција најмногу се цени, а на најистакнатите членови на аристократија по интелигенција најмногу и завидуваат нејзините членови. Така некои отидоа дотаму, што тврдат дека ни било прекршено правото на „самоименување“, а други правото на „самоидентификација“.

Овие грешки ние ги одрекуваме и тврдиме дека во меѓународното право не постојат такви поими, туку постои правото на самоопределување како норма ius cogens, а правото на избор на име е дел од правото на самоопределување.

За најголема грешка на нашиот народ ја сметаме следнава. Нашата аристократија по интелигенција (барем така тие мислат за себе), им вели на странските дипломати дека ни се нанесува неправда со тоа што Македонија не може да стане дел од НАТО и ЕУ заради спорот со Грција.

Меѓународната заедница преку своите дипломати ни вели; да така е, ама вие со Привремената согласност сами сте прифатиле преговори со цел да го промените името.

Нашата аристократија по интелигенција нема одговр за овој аргумент на Меѓународната заедница.

Нема нашата аристократија по интелигенција, но имаме ние.

Ние ја одрекуваме ова голема грешка на нашиот народ.

Иако меѓународната заедница нашиот народ го третира со презир кога станува збор за интелигенцијата на нашиот народ, ние се воздржуваме да изразиме презир кон меѓународната интелигенција. Дури и тогаш кога со правен силогизам го побивме тврдењето на ЕУ дека таа мора да биде солидарна со Грција. Еве скоро три години поминаа откако го уништивме заклучокот на ЕУ за солидарност, а ние не ликуваме заради тоа, уште помалку презираме.

Во наредните редови ја одрекуваме грешката на нашиот народ дека сами сме се согласиле да трпиме неправда, а  нашиот народ нека ужива во нашиот триумф како интелигенција, врз интелигенцијата на Меѓународната заедница, доколку утвди дека се работи за наша надареност и доколку има наши заслуги во одрекувањето на ова грешка на нашиот народ. Притоа сме свесни за зависта[3] што ќе ја предизвикаме кај аристократијата по интелигенција на Меѓународната заедница, но тоа си е веќе нивни проблем.

Значи, Меѓународната заедница за својот заклучок има совршен (поимот е преземен од Аристотел) правен силогизам кој што изгледа вака:

 

ГОЛЕМА ПРЕМИСА: »Volenti non fit iniuria-…На тој што сака не му се прави неправда. Изреката настанала во врска со тужбата за iniuria, односно противправно посегање во туѓ личен, или телесен интегритет.“[4]

МАЛА ПРЕМИСА: Македонија сакаше (Ја потпиша и ратификува Привремената согласност, со која што презеде обврска да преговара со цел да го промени името).

КОНКЛУЗИЈА: На Македонија не и се прави неправда

 

Силогизмот изгледа совршен, бидејќи има само три термини:

1. volenti  (да се сака )

2. non fit iniuria (не му се прави неправда)

3. Македонија.

 

Доколку го изоставиме терминот што се појавува во двете премиси, а тоа е volenti (да се сака), преостанатите два термини се Македонија и non fit iniuria (не и се прави неправда), што значи дека доказот (силогизмот) на Меѓународната заедница е СОВРШЕН.

Доказот на Меѓународната заедница ќе го побиеме така што ќе му ја уништиме големата премиса volenti non fit iniuria. Големата премиса е поважна:

»Najjasniji dokaz o višoj vrednosti opšteg (univerzalnog) dokaza sastoji se u sledećem. Ako od dve propozicije imamo raniju, mi, na neki nači, znamo i onu koja je docnija,-mi je (upravo) imamo (znamo) potencijalno. Tako, kad se zna da je zbir uglova svakog trougla jednak sa dva prava ugla, onda se zna na neki način da je i u ravnokrakom trouglu zbir uglova jednak sa dva prava ugla. To se, upravo, zna potencijalno, čak kad se zna da je ravnokraka figura trougao. Ali ko ima (zna) donju premisu, taj ne zna opšte ni u kom smislu, ni potencijalno, ni aktuelno.

Najzad, opšti (univerzalni) dokaz je inteligibilan, dok se partikularni dokaz svršava čulnim opažanjem.«[5]

Меѓународната заедница и припишува на големата премиса универзална важност, а ние тврдиме дека големата премиса има партикуларна важност.

Имено, доколку еден склучи писмен договор дека сака да биде роб, volenti non fit iniuria не важи, бидејќи доаѓа во судир со нормата за забрана на ропство која што е норма ius cogens, односно големата премиса се судира со член 53 од Виенската конвенција за дооговорно право.

Бидејќи докажавме дека големата премиса volenti non fit iniuria има партикуларна, а не универзална важност, ја уништивме големата премиса.

Уште појасно ќе стане, доколку спомнеме дека, на пример, универзална важност има големата премиса; сите луѓе се смртни.

Меѓутоа, нашиот контрасилогизам[6] е најубав начин за побивање на силогизмот на Меѓународната заедница.

Го наведуваме без просилогизмите:

 ГОЛЕМА ПРЕМИСА: Ништовна е секоја спогодба, која што е во спротивност со ius cogens (член 53 од Виенската конвенција за договорно право).

МАЛА ПРЕМИСА: Член 5 на меѓународната спогодба (Привремена согласност) е ништовна договорна норма.

КОНКЛУЗИЈА: Меѓународната спогодба (привремена согласност) е ништовна.

Значи, контрасилогизмот уште појасно ја побива големата премиса на Меѓународната заедница.[7]

 

Хуго Гроциус, таткото на меѓународното право, на некој начин не известува дека Аристотел е татко на меѓународното право.[8]

Доколку таткото на меѓународното право најубавите аргументи ги позајмил од Аристотел и ние ќе го направиме истото:

»Nihče pa hote ne pusti da bi z njim ravnali krivično: tega si ne želi nihče, niti kdor ne zna obvladati samega sebe; to se dogaja proti njegovemu hotenju. Nihče, tudi kdor ne zna obvladati samega sebe , si ne želi nečesa, o čemer ni prepričan, da je dobro; slednji pogreši le v tem, da ne dela tega, kar bi po lastnem prepričanju moral delati. Kdor pa razdaja svojo lastnino, kot poroča Homer o Glauku, da je dal Diomedu zlato za bron, vrednost sto juncev za vrednost devetih, temu se ne godi krivica: saj je od njega samega odvisno, da razdaja, »krivico trpeti« pa ni odvisno od prizadetega človeka samega ampak mora biti še nekdo, ki krivico povzroča.

Iz tega je razvidno, da »krivico trpeti« ne more biti nekaj hotenega. (poudaril M. P. )[9]

Значи, големата премиса на Меѓународната заедница volenti non fit iniuria е неетична. Бидејќи правото е дел од етиката (Шопенхауер), таа е в спротивност со правото. Бидејќи меѓународното право е дел од правото, таа е во спротивностсо меѓународното право.[10]

Аристотел оправдано верувал дека сите го имаат чтано Хомер и не не оптоварува со причината зошто Глауко постапил така. Бидејќи денес не е така; Глауко постапил така бидејќи утврдил дека негов предок постапил исто кон предок на Диомед. Му подарил на неговиот предок златен подарок, кој што Диомед го наследил:

 

„Gle, po precima ti si moj prijatelj glavni i divni!

Nekad je Enej divni nezazornog Belerofonta

zadrž’o u kući svojoj i gostio dvadeset dana;

jedan drugome lepe darivao gostinske dare;

Enej gostu crven i sjajan dariv’o je pojas,

Ja ga idući amo u svojem ostavih dvoru.«[11]

 

Од друга страна, познато е дека Привремената согласност и беше наметната на Македонија со сила. Економската блокада што ја спроведуваше Грција доведе до тужба од страна на скандинавските земји.

За жал Македонија не го послуша советот на таткото на меѓународното право, Хуго Гроциус и ја склучи Привремената согласност:

»Demosten v govoru o svobodi Rodošanov pravi, da je bilo za tiste, ki so želeli biti svobodni nujno, da so se izogibali pogodbam, ki so jim bile vsiljene, kajti bile so skoraj enake suženjstvu.«[12]

И денешната струка му се спротивставува на правилото volenti non fit iniuria и смета дека правото на самоопределување (до одреден степен) е лек против тоа „правило“:

»Prirodna posledica bilateralne prirode tog sistema državne odgovornosti bila je ta da su mnogi protivpravni akti prolazili nekažnjeno. Uz to, pravilo volenti non fit iniuria (nikakva šteta ne čini se onome koji izrazi svju spremnost da je toleriše) bilo je jedno od osnovnih pravila. Tako, ukoliko se oštećena strana »složila« sa protivprvnim aktom, ili pre nego što se on izvrši ili ex post facto, situacija se tretirala tako kao da nikakvo zlo nije počinjeno. »Pristanak« se interpretirao kao nešto što anulira »zlu prirodu« činova međunarodnih prestupnika. Očito taj sistem bio je igračka u rukama velikih sila, koje su imale i volje i moći da iznude pristanak slabijih država.

Danas su stvari u dobroj meri drugačije zahvaljujući delimično i samoodređenju, koje je-zajedno sa drugim dinamičkim pojmovima-imalo važnu ulogu u preoblikovanju pravila kojima je utvrđivana državna odgovornost. Državna praksa i međunarodni ugovori sada priznaju da postoji vrsta državnih akcija koje predstavljaju povredu fundamentalnih pravnih standarda i koje su toliko opasne da daju pravo svim državama-ne samo državi žrtvi-da preuzmu protivmere. Dakle, ta posebno ozbiljna kategorija zločinjenja ne može se opravdati »pristankom«: pristanak žrtve ne opravdava zločinačko ponašanje napadača.«[13]

Значи, не е претерување, доколку речеме дека денес Македонците сме во ситуација, како Евреите со векови.

За таков статус е најсоодветно нашето однесување во однос на логиката, кое што најубаво го слика Ниче:

»Jevrejin, obratno, shodno poslovnom krugu i prošlosti svoga naroda, upravo je najmanje navikao na to da mu veruju: pogledajmo potom jevrejske naučnike-svi oni imaju visoko mišljenje o logici, to jest drže do  i z n u đ i v a n j a  odobravanja razlozima, oni znaju da njome moraju pobediti, čak tamo gde prema njima postoji rasna ili klasna mržnja, gde im se nerado veruje. Ništa naime nije demokratskije od logike: ona ne poznaje nikakav lični ugled i čak krive noseve uzima za prave. Da usput primetimo: Evropa s obzirom na logiziranje podosta duguje  č i s t i j i m  navikama jevrejskih glava; pre Nemaca, kao dostojnu žaljenja nerazumnu rasu kojoj i danas još uvek prvo treba »natrljati nos«. Svuda gde su Jevreji došli do uticaja naučili su dalje da razlikuju, oštrije da zaključuju, jasnije i čistije da pišu: njihov zadatak beše uvek da neki narod dovedu »pameti«.[14]

 

Paete, non dolet.-Пете, тоа не боли.

Овие зборови на жена му на Пете станаа изрека. Нејзиниот маж бил осуден на смрт. Бидејќи се колебал да се убие, жена му Арија си го забила ножот в срце, го извадила и му го предала на мажот изговарајќи ги познатите зборови.

Значи, секој што не убедува дека не боли да си го смениш името под притисок, нека постапи како Арија. Дотогаш, барем нека молчи, иако меѓународното право и налага на секоја држава да не заштити и со оружје, бидејќи се крши правото на самоопределување, кое што е ius cogens.

 


[1] Valtazar Gracijan, »Vrelo mudrosti ili pravila za život«, Ušće, Beograd, 1997, stranica 14, превел М. П.

[2] »Paraneze i maksime«, Bonart, Nova Pazova, 2001, stranica 38-39.

[3] »Svaki novopostignuti stepen sreće još jače steže konopac oko vrata onog, koji zavidi, a slava onog koga mrze, pakao je za njegovog suparnika: to je najveća od svih kazni, jer iz sreće pravi otrov.«, Valtazar Gracijan, »Vrelo mudrosti ili pravla za život«, Ušće, Beograd, 1997, stranica 89.

[4] Janez Kranjc, »Latinski pravni reku«, Cankarjeva založba Ljubljana, 2000, stran 260, превел М. П.

[5] Aristotel, »Organon«, Kultura, 1970, stranica 311.

[6] Колумна „Последна шанса за одбрана на името“, достапна на овој сајт.

[7] „Једна истина никада не може да обори другу, него на крају све оне морају да буду у складу, јер у очигледном, њиховој заједничкој основи, није могуќа никаква контрадикција. Стога ни једна истина не треба да се плаши друге. Превара и заблуда напротив морају да се плаше сваке истине (Артур Шопенхауер, „О среќи, љубави, филозофији и уметности“, Светови, Нови Сад, 1999, страница 26).“

[8] »Na drugem mestu pravi Aristotel: ¸Kajti umetnost trgovanja se razširi na vse imetje in najprej naravno izhaja iz okoliščine da imajo ljudje nekaterih stvari premalo, drugih pa preveč.¸ (fus nota 1: Aristotel, Politika I, 9 (1257a 14-17) In v tej zvezi je treba navesti tudi Seneko, saj je dejal, da sta kupovanje in prodajanje mednarodno pravo (potenciral M. P. ) (fus nota 2: Seneka, O dobrotljivosti (De beneficiis V, 8) (Hugo Grotius, »Svobodno morje«, Založba Fakultete za družbene vede, Ministrstvo za zunanje zadeve Republike Slovenije, Ljubljana, 2011, stran 57).

[9] Aristotel, »Nikomahova etika«, Slovenska matica, Ljubljana, 2002, stran 177.

[10] Во конкретниов случај, Меѓународната заедница се однесува како volenti non fit iniuria да е општо правно начело што го признаваат цивилизираните народи и дека согласно член 38, став 1, ц), од Статутот на Меѓународниот суд на правдата е извор на правото.

[11] Homer, »Ilijada«, Dereta, Beograd, 2009, stranica 131.

[12] Hugo Grotius, »Svobodno morje«, Založba fakultete za družbene vede, Ministrstvo za zunanje zadeve Republike Slovenije, Ljubljana, 2011, stran 69.

[13] Antonio Cassese, Self-Determination of Peoples A legal Reapppraisal, Cambridge University Press 1995, srpski prevod, Službeni glasnik, Beograd, 2011, stranica 211.

[14] Fridrih Niče, »Vesela nauka«, Grafos, Beograd, 1989, stranica 251-252.

  •